VOLIM ŽENE LAFČINE


Volim žene lafčine! One čija šminka ne skriva tragove prepešačenih životnih staza već ističe svaku boru hrabro zadobijenu šamarima života. Njih kojima plastične anomalije društva nisu pomerile nijedan pedalj rumenila sa obraza i sjaja u očima.

Volim žene lafčine! One koje i potegnu i poguraju, a da se ni na koga sem na sebe ne oslanjaju. Njih kojima je dodeljeno da budu senka nečije svetlosti iz pozadine potpuno spontano obasjavajući mrak i zauzimajući centralno mesto kao Sunce u podne.

Volim žene lafčine! One koje jednom nogom stoje u kuhinji i šire miris tek zarudelih kroasana i domaćeg hleba dok drugom gaze kroz život pridržavajući stubove porodice da se ne uruše, da ne olabave, da ih niko ne potkopa. Njih koje svom snagom žene blatnjavim opankama odjure pod tople mlazove da speru tradiciju domaćinske kuće i mirisa ajvara i preobuku se u umetnicu na štiklama. Njih koje su za u svaku kuću!

Volim žene lafčine! One koje čekaju da im testo naraste dok svoje brašnjave ruke otresaju o radne pantalone i kecelju da bi zapisale koju. 
Uopšte ne moraju da budu gradske ribetine.
Najjača sila je miris vanile u kosi.

 

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

3 × three =